Piše: Predrag Parezanović

Jedan od najtalentovanijih gruzijskih vaterpolista Valiko Dadvani, 22-godišnjak iz Tbilisija, glavnog grada ove crnomorske države, već drugu sezonu je u srcu Šumadije.

Dadvani je stigao iz zagrebačke Mladosti i u razgovoru za Alo! ističe da je zadovoljan u Radničkom.

- Došao sam zbog srpske vaterpolo škole, istorije kluba i trenera Uroša Stevanovića. Ovde imam sve što mi treba za napredak, dobre trenere, jake treninge, dobre saigrače. I srpsko prvenstvo je teško, a Jadranska liga jedna od najjačih u svetu.

I grad je po njegovoj meri, kaže, iako je iz Tbilisija koji ima nešto više od 1,1 milion stanovnika.

- Život u Kragujevcu je za mene komforan, zato što je mali i prednost je što je sve blizu. Mogu da se koncentrišem na treninge. Ljudi su slični mojima, pa mi je bilo lako da se prilagodim. I hrana je odlična. Sve je ukusno. Karađorđeva šnicla mi je omiljena. Sviđa mi se u Srbiji, iako nisam mnogo putovao van Kragujevca, izuzev u Beograd.

Slobodno vreme provodim sa saigračima.

- Imamo običaj da pre i posle treninga odemo na kafu. Trude se da se ne osećam kao stranac. Najduže poznajem Dušana Vasića. Blizak sam s njim, uvek mi je davao dobre savete, kako meni tako i ostalim mladim igračima. U reprezentaciji ga smatramo bratom.

Vasić je ostavio veliki trag u Dinamu iz Tbilisija u kojem je ponikao Dadvani, pa je prihvatio i poziv da igra za Gruziju.

- Govori gruzijski koliko i ja srpski, pa se i s njim, kao i s ostalima, sporazumevam na engleskom - kaže Valiko, s kojim smo pričali na engleskom.

Gruzijanci ili Gruzini, kako je takođe ispravno da se kaže, pravoslavne su vere. Gruzijska crkva slavi Božić kao i naša, po julijanskom kalendaru.

- Teško je kad ste u profesionalnom sportu da proslavite Novu godinu i Božić. Četiri godine zaredom nisam slavio Novu godinu zato što sam imao obaveze s reprezentacijom. Ali očekujem tri slobodna dana za Božić, koji slično proslavljamo uz malo razlike u hrani, naša kuhinja je poznata u svetu - objašnjava Dadvani.
Kaže da se Božić slavi u porodicama svečano, jer su 95 odsto građana pravoslavci. U Gruziji ima 12 regiona od kojih svaki ima posebnu, ali ipak sličnu kuhinju koja se zasniva na svim vrstama mesa, a Dadvanijevi praznike proslavljaju s prasetinom. Razlika u odnosu na naš praznični meni je u bogatstvu sosova i začina koji karakterišu njihovu kuhinju, a orah je sastavni deo gotovo svih i slanih i slatkih jela.

Očigledno da voli slatkiše, pa nam je naveo dva bez kojih praznik ne može da prođe. Prvi je kozinaki, iako negde piše i gozinaki.

- Napravljen je od termički obrađenih oraha u prirodnom medu. Neizostavna je i čurčhela, koja se pravi od soka iz sveže muljanog grožđa, orašastih plodova i brašna. Posle sušenja ima oblik kobasice. Ova poslastica je upisana na nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Gruzije - objašnjava Dadvani, a kao sportista vino ne pominje, iako njegova zemlja važi za kolevku vinske civilizacije.

I na kraju, demonstrirao je skromno znanje srpskog:

- Vidimo se! Ćao!