Piše: Predrag Parezanović
U sportu je nekad džabe dobra selekcija, vrhunska tehnika ili pobednička taktika ako se neki igrač povredi, izađe sa terena ili se kasno vrati u tim. Tu onda na scenu stupa čovek iz senke, fizioterapeut, čiji rad i požrtvovanost sportisti umeju da cene.

Jedan od takvih je Aleksandar Petković, fizioterapeut Rukometnog kluba Radnički. Koliko on znači Kragujevčanima govori podatak da dve decenije slavi uspehe i trofeje, ali i tuguje zbog poraza kojih, svakako, ima, ali su lepota sporta i spoj koji je tih godina bio neraskidiv.

U Radničkom ističu da je Sale fizio majstor svog posla, ali i da je duša tima. On je diplomirao na Višoj medicinskoj školi u Zemunu, sa željom da jednog dana bude fizioterapeut u sportskom klubu. I ta želja mu se ostvarila iako je stalno zaposlen u Službi za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju Univerzitetskog kliničkog centra u Kragujevcu.

- Prijatelj i kolega Vlada Šarenac, koji je tada bio šampion Srbije sa odbojkašima Radničkog, pozvao me je u ime direktora Ženskog rukometnog kluba Radnički Gorana Stanišića. Tako se moj život promenio i okrenuo kurs ka hali „Jezero“. Nisam se nikad pokajao, rukomet koji sam dotad pratio preko malih ekrana je ušao vrlo brzo u krv, a prijateljstvo i saradnja sa Rodoljubom Kurandićem, Stavrom Raškovićem, Marijanom Ilić, Sašom Jančićem i ostalima traju i danas - ističe Petković.

Naglašava da mu je rukomet dao bezbroj srećnih trenutaka, radosti, putovanja od Norveške do Egipta, od Portugala do Rusije, ali i ono najbitnije - prijatelje širom Srbije i van nje.

- Znam gde su mi vrata uvek otvorena, kao i moja za njih. Zajedništvo, pozitivna energija i ambiciozni saradnici uz ogroman kvalitet rukometašica Radničkog, popularnih „tigrica“, doneli su dve titule prvaka Srbije i jednu duplu krunu u Kragujevac. Bio sam deo najvećih uspeha kluba i moja lična satisfakcija da se trud, rad i svakodnevno učenje i sticanje iskustva isplate.

Bio je i u stručnom štabu juniorske reprezentacije Srbije, koja je osvojila treće mesto u Evropi i četvrto na svetu.

- Poziv selektora Đorđa Teodorovića da budem fizioterapeut reprezentacije je ostvarenje životnog sna u profesionalnom smislu. Bila mi je čast i osećao sam se privilegovano što sam upoznao, sarađivao i sprijateljio se sa momcima koji su doneli medalju i nastavili karijeru u eminentnim klubovima. Radio sam sa generacijama od 2002. do 2008. godišta. To su divni sportisti i osobe pre svega. Mnogo su mi pomogli, pružali podršku i zauvek postali prijatelji Zoran Tijanić i David Rašić, koji su predvodili reprezentaciju.

Lepo mišljenje o njemu ima i druga strana.

- Pored toga što vrlo odgovorno i stručno radi, sjajan je čovek i vrlo bitna karika u timu, počev od dobre atmosfere koju stalno održava. Nikad ga nisam videla zabrinutog i negativnog. Sale je fizioterapeut kakav je potreban svakom timu, ne samo zbog osnovnog posla već je i psiholog, čovek koji je potreban svakom sportskom kolektivu, pogotovo nama ženama koje imamo razne probleme. Znao je da uvek nađe rešenje i poželela bih ga u svakoj ekipi - kaže Jovana Risović, nekadašnji golman Radničkog.

Reči hvale ima i Miloš Kos, reprezentativac Srbije, koji je bio u pomenutoj uspešnoj juniorskoj selekciji.

- Davao nam je podršku, bio motivacija u teškim trenucima, oporavljao nas u kratkom periodu, da budemo što spremniji za sledeće utakmice. On je živa legenda, to govori i činjenica da je 20 godina u klubu. Zahvalan sam mu zbog svega što je uradio za nas i drago mi je što smo imali takvog čoveka u ekipi, pa tek onda fizioterapeuta - kaže Kos.

Petkovićeva veza sa rukometom će, gotovo je sigurno, trajati još dugo.