Znao sam da će ovaj dan doći. Uvek je tu u glavi negde, mota se po mislima. Prvog dana kada sam izašao iz aviona i dotakao tlo Pariza, već mi je pred očima bila slika povratka za Beograd. Uvek je tako.
Jedino što nisam mogao da vidim na toj slici je kako ću izgledati, ja, a i svi sportisti i kolege. Da li ćemo se vratiti srećni, ponosni, zadovoljni ili nezadovoljni... koliko ćemo medalja osvojiti. Sada znam.
Posle mojih skoro 20 dana u "gradu svetlosti" učinak je pet medalja, od toga čak tri zlatne. Novak Đoković, Damir Mikec i Zorana Arunović i na kraju vaterpolisti. Uz to srebro Aleksandre Perišić i bronza košarkaša... Nije malo, zaista nije i pored toga što taj broj pet nije toliko veliki. Teško je bilo, nikada nije lako, a za ovih pet medalja se baš ozbiljno "krvarilo".
Došao je kraj jednoj zaista nestvarnoj avanturi. Čak 12 sportova koje sam uživo pratio, prešao 1600 kilometara od Pariza do Lila (dva puta) i Pariza i Šaterua. Prepešačilo se najmanje 50 kilometara. Sada iz ove perspektive to mi deluje nerealno, nemoguće, ali je tako bilo i nije bilo teško, u tim momentima ništa nije teško.
Video sam istoriju, uživo smo je pisali svi zajedno. Nešto što ću godinama prepričavati, ponosno, jer zaista jesam ponosan što sam bio ovde. Što sam sve to video, pisao o tome, pa i vama koji ste pratili ovaj blog pokušao da prenesem utiske sa lica mesta.
Koferi su spakovani odavno, tu je i po koji suvenir, ali oni glavni, oni koji se ne kupuju ostaće zauvek tu negde, lebdeće u vazduhu, u mislima. Kao i na početku opet sam na gejtu i gledam u avion koji se polako sprema da primi svoje putnike.
Po drugi put odlazim iz Pariza, a nadam se da ću mu se opet vratiti. Možda sa nekom novom pričom, možda ne, ali je i ova bila sjajna, ona prava Olimpijska. Ako nešto znam...
Bilo je lepo...
Za više sportskih informacija, zapratite našu
.jpg)
Komentari (0)