Izveštač za sport.alo sa Olimpijskih igara u Parizu - Miloš Milenović
Kako je počeo, a kako se završio ovaj dan, tačno sedmi od kako sam stigao u Pariz. Prošlo je kao tren, a opet imam osećaj kao da sam 20 dana na Olimpijskim igrama.
No, vratimo se ovom utorku koji nije počeo sjajno. Zakasnio sam zbog problema sa automobilom na okupljanje sa još nekoliko novinara iz domaćih medija. Kada smo se konačno našli navigacija je pokazivala da dolazimo tačno u minut na početak finala u Šateru.
Oko 300 kilometara vožnje jedno usputno stajanje da se kolega odradi uključenje na televiziju i krenuli smo put malog gradića.
Kako smo se približavali odredištu pitali smo se gde zapravo idemo jer ničega oko nas nije bilo. Praktično njive i u sred tog ničega jedan komplesk koji je nekada bio vojni objekat. Ulazimo kroz kapiju, a onda nas oni autići što se voze na golf terenima prevoze do same hale koja je zapravo izgledala odlično.
Malo smo požurili i stigli praktično taman pred prvu seriju. Idealno.
Krenuli smo dobro, a onda 8:2 za Tursku. Nije delovalo dobro. Međutim, tajm-aut Jelene Arunović probudio je naše takmičare, a mi smo pokušavali da uzvratimo Turcima sa navijanjem, pošto su oni u velikom broju stiglo da bodre naše rivale.
Morala je da bude drama na kraju, ali i medalja! Konačno! Kakav osećaj i kako je lepo slušati himnu svoje zemlje daleko od kuće. Emocije prorade i tek onda shvatiš šta je Srbija.
Kakav dan! Samo da i naredni budu ovakvi!
Za više sportskih informacija, zapratite našu
.jpg)
Komentari (0)