Nula, jedan, dva, tri... Ako se, dakle, poštuje niz, u Parizu bi moglo četiri puta da se čuje „Bože pravde“ u slavu olimpijskog šampiona iz Srbije.
Naša država je pod svojim imenom osvojila šest zlata i upravo pomenutim redosledom od 2008. do 2020. (igralo se, zapravo, godinu kasnije zbog pandemije korone). Takmičila se Srbija, kao kraljevina, i daleke 1912, kad je u Stokholm poslala trojicu atletičara, međutim, nisu ostvarili rezultat ni vredan pažnje.
Od osamostaljenja, prve OI na kojima se zavijorila zastava Srbije bile su u Pekingu, gde nismo videli nekog na najvišem stepeniku postolja. Istina, Milorad Čavić je bio brži od Majkla Felpsa u čuvenoj trci na 100 metara delfin, ali mu je pobeda oteta jer, navodno, nije dovoljno snažno udario u zid, iako ga je dodirnuo pre Amerikanca. Vratili smo se iz Kine s tim srebrom i bronzama Novaka Đokovića (i dalje njegova jedina medalja) i vaterpolista.
U Londonu 2012. smo dočekali da ceo svet konačno čuje našu himnu,
Četiri godine kasnije u Riju zlato je sijalo oko vrata rvaču Davoru Štefaneku i vaterpolistima. Srebrna odličja su uzeli Tijana Bogdanović (tekvondo), dvojac Tomićević - Zorić (kanu), odbojkašice i košarkaši, a bronzana Ivana Španović (atletika) i košarkašice.
Posle dva došla su tri zlata, u Tokiju. Obradovali su nas ponovo Milica Mandić i vaterpolisti, a uz njih i karatkistkinja
Nula, jedan, dva, tri... Ajmo četiri zlata!
.jpg)
Komentari (0)