Šesnaesti decembar 2022. - šesnaesti decembar 2023. Godina cela, ali ne kao svaka druga. Ne kao bilo koja. Za nama je godina bez Mihe. Tužna, prva u nizu...
Naš legendarni trener, jednako i za Italijane s kojima je živeo i radio, preminuo je na jučerašnji dan lane u Rimu u 54. godini. Juče, u Večnom gradu, okupila se porodica Siniše Mihajlovića, supruga Arijana, deca, iz Srbije su stigli majka Viktorija i brat Dražen...
- Daćemo pravoslavni pomen na groblju. Bio je pravoslavac. Doći će rodbina i prijatelji, Dejan Stanković, koji mu je bio najbolji prijatelj i još nam je blizak, zatim sverkrva i dever iz Srbije - rekla je pre jučerašnje godišnjice Sinišina udovica Arijana za „Korijere“.
Za ovu priliku, kako je preneo portal Telegraf s lica mesta, u crkvi koju Srpska pravoslavna crkva iznajmljuje za službe, pomen je održao sveštenik SPC koji je doputovao iz Beča.
Arijana je dodala da je tek nedavno postala svesna gubitka...
- Tek u poslednjih mesec dana postala sam svesna činjenice da Siniša više nije s nama. Prvih nekoliko meseci ništa nisam razumela, bila sam u Rimu, gde sam se nastanila kad su deca krenula u srednju školu. Imala sam osećaj da je Siniša još živ, da je u Bolonji i trenira tim.
Kaže da je ponekad osećala njegovo fizičko prisustvo u kući.
- Osetila sam njegove ruke na svojima, samo bi se obavile oko mojih. Jedne noći osetila sam kako leži pored mene u krevetu, osetila sam kako dušek tone na jednu stranu. Tad sam počela da razgovaram s drugim ljudima koji su pretrpeli gubitak i otkrila da nisam luda, već da ova iskustva pripadaju mnogima. Mogla sam da čujem zvuk njegovih papuča u kuhinji. Kod kuće je uvek nosio papuče koje su jako škripale. Dešavalo mi se to u prvih nekoliko meseci, više ne. Možda je to sve zbog toga što stalno mislim na njega. Mislim na Sinišu šta god da radim.
Tek na kraju Sinišine borbe s leukemijom shvatila je, kaže, da neće uspeti da pobedi.
- Mesec dana pred smrt lekari su mi rekli da će umreti. Nisam znala da li to treba da mu kažem. Razgovarala sam o tome sa sve petoro dece. Nikom drugom nisam rekla, pa ni majci. Zajedno smo odlučili da mu ne kažemo, da mu ne bismo oduzeli taj tračak nade. Uvek se borio jer je bio čovek koji nije mogao da prihvati smrt. U stvari, nedelju dana pre odlaska rekao je: „Srećan sam jer vas sve imam i želim da ostarim sa decom i mnogo unučadi“. Rekla sam mu da već imamo unuku, a on je na to: „Hoću ih puno“. To je bio veoma težak trenutak.
Na kraju, rekla je za čim je nostalgična:
- Za trenucima kad smo svi zajedno išli na odmor ili slavili Božić. Za ujedinjenom porodicom.
Mihina porodica, okrnjena, juče se okupila u Večnom gradu na pomenu voljenom suprugu, ocu, sinu, bratu, kumu... Na prvoj u nizu tužnih godišnjica...
Komentari (1)