SPORO, BEZIDEJNO, JALOVO Kako je Srbija bila teška za gledanje, a i za navijanje: Selektor i kinder jaje...

Izveštal Alo! iz Nemačke: Miloš Topalović

Kad reprezentaciju 30.000 navijača opravdanim zvižducima isprati s takmičenja posle samo tri utakmice, sve je jasno. Upravo to se dogodilo Srbiji na EURO 2024. FSS, selektor Stojković i fudbaleri obećavali su puno više i naivni su im poverovali.

Navijači koji su se

pre svake utakmice sejali su optimizam i hrabrili se prognozama u kojima su dominirale pobede 2:1, 3:0... Repertoar pesama nije imao puno veze s fudbalom. Na to su uticali i događaji koje su inicirali Hrvati i Albanci, ali i gluvonema UEFA. Usput rečeno, ona je amaterska družina u poređenju s FIFA, kad je reč o organizaciji ovog tipa takmičenja.

Mučno je bilo pratiti konferencije za novinare Dragana Stojkovića koje su pred svaki meč počinjale pitanjem:

- Je l' možemo da pobedimo?

A nastavljane su s istim odgovorom:

- Naravno da možemo i pobedićemo!

Optimizam, koji je u sportu uvek poželjan, bilo je mrtvo slovo na papiru. Mada se činilo da na svim utakmicama imamo neku šansu, samo smo se zavaravali. Protivnici su igrali taman koliko im je trebalo, a još više nas je zamajala neodlučnost Oblaka posle koje smo izborili remi s uvek potcenjenom Slovenijom. I da nismo osvojili bod, morali bismo na kraju da savladamo Dance, što logično nismo uspeli, a ako se zna da su jedino slabašni i izvikani Englezi savladali „orlove“ u grupi, sve je jasno.

Geneza problema je počela odmah posle istorijske pobede u Lisabonu, u jesen 2021. Odjednom smo postali velesila, iako nas godinama nigde nije bilo u ozbiljnim kombinacijama. I pre Katara bilo je priča o prolazu u nokaut-fazu, kao i sad, ali desila su se dva debakla. Selektor to nikad neće priznati, jer kad god je gusto iz rukava vadi priču o plasmanu na SP ili u ovom slučaju EURO, apostrofirajući da prvi put igramo pod imenom Srbija i posle pauze od 24 godine.

Ta priča pila je vodu posle bledih kvalifikacija, ali ne i u Nemačkoj. Tri potpuno bezlične utakmice, skoro preslikane, s uspavankama na početku i srljanjem u finišu. Logično je da dva osvojena boda nemaju opravdanje, ali naš problem je što ne igraju imena. Prelazne ocene mogu da dobiju samo Rajković, Veljković, Milenković i neverovatni Pavlović, iako se u taj deo tima najviše sumnjalo.

Nećemo širiti priču analizom ostalih fudbalera, a logično da se ponovo desilo nešto što je poremetilo brojne planove. Kapiten Tadić je u jednom momentu

, kasnije je usledilo izvinjenje, ali i posle treće utakmice nije mogao da istrpi klupu, odnosno degradiranje.

Selektor Stojković sebe je često

izjavama u kojima je veličao igračku karijeru, dok je govorio da tim mora da bude celina koja zajednički diše. Na kraju se poigrao menjajući postavu kako mu se ćefne i povremeno je ličio na dete koje je dobilo kinder jaje, ali ne i šemu kako da sklopi poklon.

Ako bismo tražili najveći problem u igri, to je nedostatak kreativnih veznih igrača, lidera sposobnih da pokrenu tim i presudnu ulogu odigraju u završnici napada. Priča o 563 uspešna pasa na utakmici ne pije vodu jer 500 se odigralo na našoj polovini ili s golmanom, što protivnike apsolutno nije tangiralo.

Spora, bezidejna i jalova, takva je bila Srbija u Nemačkoj. Teška za gledanje, pa i navijanje. Ono što više brine je činjenica da imamo limitirane igrače čije su karijere na vrhuncu ili su uveliko u padu. Mlađi nisu na vreme dobili šansu - ukoliko ih uopšte ima - tako da smo već u vakuumu s nesagledivim posledicama. Mogu da se osete već u Ligi nacija, gde smo u grupi sa Španijom, Danskom i Švajcarskom! 

Ukoliko pitate Piksija da li možemo da ih pobedimo, reći će:

- Naravno da možemo i pobedićemo ih!